NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA SEĆANJA

 

Mali metalni vojnik, sa štitom i šlemom. Lepo oblikovan, vidi se da je o njegovoj izradi vođeno računa. Na dnu broj 1. Prvi iz serije, možda i vredi nešto. Vredi. Bolešljivi plavi dečačić sa majkom na moru kod babe. More je dosadno kad imaš sedam godina. I zastrašujuće. Mali dečak više voli da ostane u kući i da se igra. Baba mu donosi igračke svog sina, sada već dobrano odraslog. Igraj se ali vrati u ovu kutiju. Gumeni dinosaurusi, domaće i divlje životinje najrazličitijeg oblika, farma od plastike. Automobilčići, ipak i u pitanju sin. Vojnici, plastični i metalni. Sve je toliko bolje od onoga što plavi dečak ima. Ukrasti nešto, baba neće primetiti. Kola hitne pomoći, metalna sa vratima koja se otvaraju. Ne, prevelik zalogaj. Životinje? Dosadne. Vojničić od mesinga? Valjda neće ispasti iz džepa. Sedamnaest godina kasnije. Vojnik stoji na izdignutoj platformi iznad radnog stola. Stalno ga premeštaju, samo skuplja prašinu. Ali se uvek vrati na isto mesto. Nema neku posebnu funkciju – posle toliko vremena, sada je već u penziji, gleda samo stranu računara. Bolešljivi dečačić još ga katkad pogleda, kad skrene pogled s ekrana. Vrati ga na mesto ako ga neko drugi skloni dok prebira po stolu. Mora. Nije mu mnogo ostalo od babe. Živela je predaleko pa je sem tog povremenog odlaska na more nije često viđao. Priželjkuje da je se bolje seća. Njene svetle kose, njenog punijeg stasa, njenih crvenkasto zatamnjenih naočara. Svega onog što je radila, a uradila je mnogo toga. Ženazmaj. Neko koga se verovatno vredi sećati. Vredi.